Tokom poslednja dva meseca, Jovan se bavio svim i svačim - od organizacije Festivala srpskog filma fantastike (FSFF), preko istraživačkog novinarstva, predstavljanja književne antologije "Apokalipsa: Juče, danas, sutra - priče o smaku sveta" (Paladin, 2011), pisanja nove pripovetke do prevođenja. U ovom poslednjem je postao naročito aktivan, a za potrebe ovog bloga, u cilju predstavljanja pisaca fantastike i horora čije romane nismo imali prilike da čitamo na srpskom, preveo je upečatljivi prolog romana Swan Song (Labudova pesma) Roberta Makamona (Robert Mc Cammon) iz 1987. godine.
Evo šta Jovan ima o tome da kaže:"Radi se o verovatno najpopularnijem ostvarenju Roberta Makamona, koji je tokom osamdesetih godina prošlog veka bio jedno od najcenjenijih imena u književnom svetu horora i fantastike, i često je upoređivan sa Stivenom Kingom (Stephen King). Makamonov obimni, postapokaliptični roman Labudova pesma - koji se dešava najvećim delom posle nuklearnog rata između SAD i Sovjetskog saveza - postaje poprilično aktuelan u svetlu duboke ekonomske krize na Zapadu, ruskih pretnji da će napustiti sporazume o ograničavanju arsenala nuklearog oružja, kao i najnovijih dešavanja na Bliskom istoku - posebno u Iranu. Paralele su jezive, u šta se lako možete uveriti iz prologa koji ću postovati niže.
Iako je Hladni rat odavno prošao, senka nuklearnog uništenja i dalje visi nad čovečanstvom. Ne samo što Severna Koreja već više od godinu dana preti Južnoj Koreji "svetim" nuklearnim ratom, nego su tu i uznemirujući znaci da Izrael, ali i zapadne zemlje, spremaju napad na Iran za koji se čini - ili se to pričinjavanje fabrikuje kao istina - da pokušava da napravi atomsku bombu. Faktor Irana javlja se kao pokretač ili jedan od pokretača nuklearnog sukoba i u romanu Labudova pesma, ali i u filmu Niti (Threads) Mika Džeksona (1984), a kako situacija na Bliskom istoku postaje sve složenija, teško je oteti se utisku da se motivi iz fikcije zloslutno prenose u stvarnost...
Što se romana tiče, vrlo rado ću ga prevesti celog ako se nađe zainteresovani izdavač. Ne gajim preterane nade da će se to desiti jer knjga ima oko 1000 strana, ali nakon objavljivanja podjednako dugačkog Uporišta - prvog magnum opusa Stivena Kinga sa kojim je Labudova pesma najviše upoređivan - možda se nešto i dogodi. Za sada, uživajte u ovom prologu, koji deluje kao zaokružena priča, a ostatak skinite na engleskom, u PDF formatu sa neta."
LABUDOVA PESMA
Robert R Makamon
1.
JEDNOM DAVNO
1.
JEDNOM DAVNO
16. jul
10:27, Istočna vremenska zona
Vašington D.C.
Zurio je u
nju, opčinjen bojom – i dok je vatra narastala imao je viziju plamenog stuba
visokog hiljadu stopa kako se kovitla preko zemlje koju je voleo, spaljujući
varoši i gradove, pretvarajući reke u oblake pare, divljajući preko ruševina
farmi i bacajući pepeo sedamdeset miliona ljudskih bića u crno nebo. Posmatrao
je sa užasnutom fasciniranošću kako plamen puzi uz šibicu, i ustanovio da se
tu, u malim razmerama, nalazi moć stvaranja ali i razaranja; vatra je mogla da
skuva hranu, da osvetli tamu, da istopi čelik i sažeže ljudsko meso. Nešto što
je podsećalo na malo skerletno oko koje ne trepće otvorilo se u središtu
plamena, i on je poželeo da krikne. Tog dana se u dva sata ujutro probudio iz
košmara u kojem je video holokaust; počeo je da plače i nije mogao da stane, i
prva dama SAD je pokušala da ga smiri, ali on je samo nastavio da se trese i
jeca kao dete. Onda je sedeo u Ovalnoj sobi sve do zore, prelazeći preko mapa i
najstrože poverljivih izveštaja iznova i iznova, ali svi su oni govorili istu
stvar: Prvi udar[1].
Vatra mu je
opekla prste. Otresao je šibicu i bacio je ispred sebe u pepeljaru sa
ugraviranim predsedničkim pečatom. Tanka nit dima poče da se uvija ka ventilu
sistema za filtriranje vazduha.
„Gospodine?”
neko reče. Podigao je pogled i video grupu neznanaca kako sedi sa njim u Sobi
za krizne situacije, video je kompjutersku mapu sveta u visokoj rezoluciji na
ekranu pred sobom, red telefona i ekrana postavljenih oko sebe u polukrug, što
ga je podsećalo na kokpit borbenog aviona, i želeo je da neko drugi može da
sedi na njegovom mestu, a da je on i dalje obični senator i da mu istina o
svetu nije poznata.
„Gospodine?”
Prešao je
rukom preko čela. Koža mu je bila vlažna i lepljiva. Pravo vreme da se oboli od
gripa, i skoro da se nasmejao koliko je to bilo apsurdno. Predsednik ne ide na
bolovanje, pomisli, jer predsednik ne bi trebalo da može da se razboli. Pokušao
je da se usredsredi na to ko mu se od prisutnih za ovalnim stolom obraća; a svi
su ga gledali – potpredsednik, nervozan i prepreden, admiral Naramore,
neposredan k’o artiljerijska granata u uniformi ovenčanoj ordenjem za vernu
službu, general Sinkler, okoreo i oprezan, sa očima nalik na dva plava
staklenca na licu punom ožiljaka; sekretar za odbranu Hanan, koji je delovao
blago kao bilo čiji deda, ali koji je i u štampi i među saradnicima bio poznat
kao „Gvozdeni Hans”; general Čivington, nadležni autoritet za sovjetsku vojnu
snagu; šef Združenog štaba Bergholc, kratko podšišan i odlučan, uvek u
tamnoplavom poslovnom odelu; i razni drugi vojni zvaničnici i savetnici.
„Da?” pitao
je predsednik Bergholca.
Hanan posegnu
za čašom vode, otpi iz nje i reče: „Gospodine? Pitao sam vas da li želite da
nastavim.” Kucnuo je po stranici izveštaja iz kojeg je čitao.
„Oh.”
Lula mi više
ne gori, pomislio je. Nisam li je upravo upalio? Video je izgorelu šibicu u
pepeljari, ali nije mogao da se seti kako je ona tu dospela. U njegovom umu se
na tren pojavilo lice Džona Vejna, u sceni iz nekog starog crno-belog filma
koji je gledao kao dečak; Djuk je pričao nešto o tački posle koje nema
povratka.
„Da”, rekao
je predsednik. „Nastavite.”
Hanan je brzo
bacio pogled na ostale koji su sedeli za stolom. Svi su ispred sebe držali
kopije istog izveštaja, kao i hrpe drugih izveštaja sa naznakom Samo za vaše oči koji su sveže bili
skinuti sa komunikacionih linija NORAD-a[2]
i SAC-a[3].
„Pre manje od tri sata”, nastavio je Hanan, „oslepljen je naš poslednji
operativni satelit za izviđanje NEBESKO OKO, u trenucima dok je zauzimao
poziciju nad Čatirkom u SSSR. Izgubili smo sve optičke senzore i kamere, i
ponovo – kao što je bio slučaj sa ostalih šest NEBESKIH OČIJU – smatramo da je
satelit uništen sa zemlje, laserom koji je verovatno dejstvovao sa jedne
lokacije kod Magadana. Dvadeset minuta pošto je NEBESKO OKO 7 oslepljeno, upotrebili
smo naš Malmstrom AFB laser da oslepimo sovjetski izviđački satelit koji je
došao iznad Kanade. Prema našim procenama, to im i dalje ostavlja na
raspolaganju dva izviđačka satelita, jedan koji je trenutno iznad severnog
Pacifika i drugi iznad iransko-iračke granice. NASA pokušava da popravi NEBESKE
OČI 2 i 3, ali ostali se mogu smatrati svemirskim đubretom. Značenje svega
ovoga, gospodine, jeste da smo pre otprilike tri sata po istočnom vremenu” –
Hanan pogleda u digitalni sat na sivom betonskom zidu Sobe za krizne situacije
– „ostali bez vida. Poslednje izviđačke fotografije snimljene su u 18:30 iznad
Jeglave.” Uključio je mikrofon zakačen za konzolu ispred sebe i rekao: „NEBESKE
OČI 7 do 16, molim.”
Usledila je
pauza od tri sekunde tokom kojih je kompjuter pronašao tražene podatke. Na
velikom zidnom ekranu mapa sveta se zatamnela da bi bila zamenjena satelitskom
fotografijom, snimljenom sa velike visine, koja je prikazivala gustu sovjetsku
šumu. U središtu slike bio je grozd čiodastih objekata povezanih tankim
linijama drumova. „Uvećanje 12”, rekao je Hanan, a slika se reflektovala u
njegovim naočarima.
Fotografija
bi uvećena dvanaest puta sve dok se konačno stotine silosa za
interkontinentalne balističke projektile nisu videle jasno, kao da se u Sobi za
krizne situacije na mestu zidnog ekrana nalazi prozor od običnog stakla. Na
drumovima su bili kamioni, njihove gume dizale su prašinu, pa su čak i vojnici
bili uočljivi kraj betonskih bunkera za projektile i radarskih tanjira. „Kao
što možete videti”, krenuo je Hanan smirenim, blago ravnodušnim glasom svog
prethodnog poziva – predavao je vojnu istoriju i ekonomiju na Jejlu – „oni se
spremaju za nešto. Verovatno uvode još radarske opreme i dodaju nove
bojeve glave, to je moja pretpostavka. Izbrojali smo 263 silosa samo u toj
jednoj instalaciji, u kojoj se verovatno nalazi više od 600 bojevih glava. Dva
minuta kasnije, NEBESKO OKO je oslepljeno. Ali ova slika nas samo učvršćuje u
onom što već znamo: Sovjeti su sada na visokom nivou pripravnosti, i ne žele da
vidimo novu opremu koju donose. Što nas dovodi do izveštaja generala
Čivingtona. Generale?”
Čivington
slomi pečat na zelenoj fascikli pred sobom, i ostali učiniše isto. Unutra su
bile stranice dokumenata, grafikona i proračuna. „Gospodo”, kazao je ozbiljnim
glasom, „Sovjetska ratna mašina se mobilizovala do 15 odsto kapaciteta u
poslednjih devet meseci. Ne treba da vam pričam o Avganistanu, Južnoj Americi
ili Persijskom zalivu, ali bih voleo da usmerim vašu pažnju na dokument označen
sa Duplo 6 duplo 3. To je grafikon
koji pokazuje koliko se namirnica slilo u ruski sistem civilne odbrane, i
možete sami videti koliko je to skočilo u poslednja dva meseca. Naši sovjetski
izvori kažu da je više od 40 odsto njihove urbane populacije ili raseljeno van
gradova ili je smešteno u atomska skloništa...”
Dok je
Čivington nastavljao da govori o sovjetskoj civilnoj odbrani, predsednikov um
se vratio osam meseci nazad, na užasne dane završetka rata u Avganistanu, sa
korišćenjem nervnog gasa i taktičkim nuklearnim udarima. A jednu sedmicu posle
pada Avganistana, nuklearna naprava od dvanaest i po kilotona eksplodirala je u
jednoj stambenoj zgradi u Bejrutu, pretvorivši taj izmučeni grad u lunarnu
radioaktivnu pustoš. Bezmalo polovina stanovništva pobijena je u trenu. Razne
terorističke grupe radosno su preuzele odgovornost, obećavajući još munja i
gromova od Alaha.
Detoniranjem
te bombe otvorena je Pandorina kutija užasa.
Četrnaestog
marta, Indija je napala Pakistan hemijskim oružjem. Pakistan je uzvratio
projektilima po Džaipuru. Tri nuklearna projektila sravnila su Karači sa
zemljom, i zaraćene strane su se zaglibile u pustoši pustinje Tar.
Drugog
aprila, Iran je poslao na Irak kišu nuklearnih projektila koje je nabavio od
Sovjetskog Saveza, a američke snage su usisane u taj vrtlog pokušavajući da
potisnu Irance. Sovjetski i američki avioni tukli su se iznad Persijskog
zaliva, i ceo region se spremao da eksplodira.
Pogranični
ratovi su divljali širom severne i južne Afrike. I najmanje zemlje su trošile
svoja bogatstva na kupovinu hemijskog i nuklearnog oružja od trgovaca oružjem.
Savezništva su se menjala preko noći, neka pod vojnim pritiskom, neka pod
dejstvom snajperskih metaka.
Četvrtog
maja, na manje od 19 kilometara od Ki Vesta, jedan američki pilot, koji je
vozio F-18 i bio lak na obaraču, ispalio je projektil vazduh-zemlja u bok
onesposobljene ruske podmornice. Ruski lovci stacionirani na Kubi doleteli su
vrišteći preko horizonta, oborivši tog pilota kao i dva pilota iz eskadrile
koja mu je pritekla u pomoć.
Devet dana
kasnije, sovjetska i američka podmornica sudarile su se ispod Arktika u igri
mačke i miša. Dva dana potom, radari Kanadske mreže za rano upozoravanje
uhvatili su signale 20 nailazećih aviona; sve vazduhoplovne vojne baze na
zapadu SAD dobile su crvenu uzbunu, ali su se uljezi okrenuli i pobegli pre no
što je došlo do kontakta.
Šesnaestog
maja, sve američke vazduhoplovne baze prešle su na stadijum Defkon jedan, a
Sovjeti su odgovorili sličnom merom u roku od dva sata. Tenziju toga dana
pojačalo je detoniranje nuklearne naprave u Fijatovom
kompleksu u Milanu u Italiji, za šta je odgovornost preuzela komunistička
teroristička grupa zvana Crvena zvezda slobode.
Incidenti
između brodova, podmornica i aviona nastavili su se tokom maja i juna na
severnom Atlantiku i severnom Pacifiku. Američke vazduhoplovne baze prešle su
na stadijum Defkon dva kada je iz nepoznatih razloga jedna krstarica
eksplodirala i potonula na 30 nautičkih milja od obale Oregona. Pojavljvanja
sovjetskih podmornica u teritorijalnim vodama SAD dramatično su postala česta,
a i američke podmornice su slate da oprobaju rusku odbranu. Aktivnosti
sovjetskih instalacija za interkontinentalne balističke projektile snimane su
NEBESKIM OČIMA pre no što su ti sateliti oslepljeni laserima, a predsednik je
znao da su Sovjeti zapazili aktivnost u vojnim bazama SAD pre no što su i
njihovi sateliti ostali bez vida.
Trinaestog
juna tog „sumornog leta”, kako su ga novine zvale, turistički brod Tropska panorama, koji je vozio 700
putnika od Havaja do San Franciska, javio je radio-vezom da ga progoni
neidentifikovana podmornica.
To je bila
poslednja poruka sa Tropske panorame.
Od tog dana,
američka vojna mornarica patrolirala je Tihim okeanom sa nuklearnim
projektilima na gotovs.
Predsednik se
prisetio filma Između neba i zemlje,
o avionu u nevolji koji samo što se nije srušio. Pilot je bio Džon Vejn, i Djuk
je pričao posadi o tački s koje nema povratka, o liniji posle koje avion više
neće moći da se okrene već će morati da produži, šta god da se dogodi na
kraju. Predsednikov um je u poslednje vreme mnogo puta bio na tački bez
povratka; sanjao je sebe za upravljačem onesposobljenog aviona, kako leti iznad
mračnog i zastrašujućeg okeana, tragajući za svetlošću kopna. Ali kontrole su
bile uništene, i avion je padao sve niže i niže dok su mu krici putnika
odzvanjali u mozgu.
Hoću ponovo
da budem dete, mislio je dok su ostali ljudi za stolom gledali u njega. Dragi
bože, ne želim više da budem za upravljačem.
General
Čivington je završio sa čitanjem svog izveštaja. Predsednik je rekao „Hvala”,
premda nije bio siguran šta je sve Čivington ispričao. Osećao je na sebi
poglede tih ljudi koji su čekali da on nešto kaže, da se pomeri, da uradi bilo
šta. On je bio u kasnim četrdesetim, imao je tamnu kosu i bio zgodan na neki grub
način; i sam je nekada bio pilot, u NASA, vozio je spejs šatl Olimpijan i postao je jedan od prvih
ljudi koji je prošetao svemirom uz pomoć raketa na leđima. Dok je kontemplirao
nad lepotom Zemljine lopte, velike i prošarane oblacima, pošle su mu suze, i
radio prenos njegovog emotivnog izliva, „Hjustone, mislim da znam kako se Bog oseća”,
učinio je za njega više nego bilo šta drugo da osvoji predsednički mandat.
Ali, nasledio
je greške generacija predsednika pre sebe, i bio je smešno naivan u pogledu
sveta u predvečerje 21. veka.
Nakon
oporavka sredinom osamdesetih godina, ekonomija je ostala bez dizgina. Stopa
kriminala je zaprepašćujuće porasla a zatvori se pretvorili u pretrpane
klanice. Na stotine hiljada beskućnika – „Nacija odrpanaca” kako ih je Njujork tajms nazivao – tumaralo je
ulicama Amerike, bez mogućnosti da nađe sklonište ili da se mentalno izbori sa
pritiscima sveta koji se oteo kontroli. Vojni program „Ratovi zvezda”, koji je
koštao milijarde dolara, pokazao se kao katastrofa, jer je prekasno shvaćeno da
mašine, kao i ljudi, imaju svoja ograničenja, a komplikovanost sistema
orbitalnih platformi užasavala je ljude i na kraju dovela do sloma budžeta.
Dileri oružja obezbeđivali su državama Trećeg sveta nuklearnu tehnologiju koja
je nestabilna i prljava, a vođe nalik na besne pse balavile su da dobiju moć u
zavodljivoj a nesigurnoj areni sveta. Bombe od 12 kilotona, otprilike jake kao
ona što je pobila stanovništvo Hirošime, postale su uobičajene kao ručne
granate, i mogle su se prenositi u aktentašni. Obnovljeni neredi u Poljskoj i
ulične borbe u Varšavi od prethodne zime ohladili su američko-sovjetske odnose
ispod tačke smrzavanja, a ubrzo su usledili kolaps i nacionalno osramoćenje
plana CIA da se ubiju lideri Oslobođenja Poljske.
Na ivici smo
tačke s koje nema povratka, mislio je predsednik, osećajući užasan poriv da se
nasmeje, ali se skoncentrisao na napor da usne drži čvrsto zatvorene. Njegov um
se hvatao u koštac sa zamršenom mrežom izveštaja i mišljenja koji su vodili ka
užasavajućem zaključku: Sovjetski Savez se priprema za prvi udar koji će
potpuno uništiti Sjedinjene Američke Države.
„Gospodine?”
Hanan je prekinuo nelagodnu tišinu. „Admiral Naramore je sledeći sa izveštajem.
Admirale?”
Još jedna
fascikla je otpečaćena. Admiral Naramore, suvonjav i žilav čovek u srednjim
šezdesetim godinama, krenuo je da izlaže poverljive podatke: „U 19:12,
britanski izviđački helikopteri koji su poleteli sa antibalističkog razarača Fajf, bacili su sonarske bove koje su
potvrdile prisustvo šest neindentifikovanih podmorica na 117 kilometara severno
od Bermudskih ostrva, pod uglom od 300 stepeni u odnosu na magnetni pol. Ako se
te podmornice približavaju severoistočnoj obali, sada već na dometu imaju
Njujork, Njuport Njuz, vojne baze na istočnom primorju, Belu kuću i Pentagon.”
Preko stola je netremice gledao u predsednika svojim dimno-sivim očima,
smeštenim podno debelih, sedih obrva. Bela kuća je bila 15 metara iznad
njihovih glava. „Ako ih je primećeno šest”, reče admiral, „možete se osloniti
na fakat da ih Ivan[4] tamo
ima bar tri puta više. Mogu da isporuče nekoliko stotina bojevih glava u roku
od pet do devet minuta nakon lansiranja.” Okrenuo je stranicu. „Prema stanju od
pre sat vremena, 12 sovjetskih podmornica klase Delta-II i dalje je na svojim
pozicijama, 418 kilometara severozapadno od San Franciska.”
Predsednik se
osećao ošamućeno, kao da je sve to bio ružan san. Razmišljaj! govorio je sebi. Razmišljaj, proklet bio! „A gde su naše
podmornice, admirale?” čuo je sebe kako pita, glasom koji kao da je poticao od
nekog drugog.
Naramore
zatraži još jednu kompjutersku mapu preko zidnog ekrana. Na njoj se videla linija
trepćućih tačkica na oko 320 kilometara severoistočno od Murmanska u SSSR.
Druga mapa dovela je na ekran Baltičko more, sa još jednom formacijom
nuklearnih podmornica severozapadno od Rige. Treća mapa je prikazala rusku
istočnu obalu, sa redom podmornica na poziciji u Beringovom moru između Aljaske
i sovjetskog kopna. „Imamo Ivana u čeličnom prstenu,” rekao je Naramore. „Dajte
komandu, i potopićemo sve što pokuša da se probije.”
„Mislim da je
slika veoma jasna”, Hananov glas je bio tih i čvrst. „Moramo da odbacimo
Sovjete.”
Predsednik je
ćutao i pokušavo da sastavi logične misli. Dlanovi su mu
se znojili. „Šta ako... šta ako oni ne
planiraju da zadaju prvi udar? Šta ako veruju da mi to planiramo? Ako bismo pokazali silu, zar ih to ne bi gurnulo
preko ivice?”
Hanan uze
cigaretu iz srebrne kutije i pripali je. Predsednikove oči ponovo je
privukao plamen. „Gospodine”, odgovori Hanan meko, kao da se obraća maloumnom
detetu, „ako Sovjeti bilo šta poštuju, onda je to sila. Vi to znate dobro, kao
i svi ljudi u ovoj sobi, naročito posle incidenta u Persijskom zalivu. Oni hoće
teritoriju, i spremni su da nas unište i da podnesu sopstvene žrtve kako bi to
postigli. Dođavola, pa njihova ekonomija je u lošijem stanju od naše! Ima da
nas pritiskaju dok se ne slomimo ili dok ne uzvratimo, a ako budemo odlagali
dok se ne slomimo – Bog nek’ nam je upomoć.”
„Ne.”
Predsednik je odmahnuo glavom. Već su mnogo puta raspravljali o ovome, i gadio
se čitave ideje. „Ne. Mi nećemo
biti oni koji će zadati prvi udar.”
„Sovjeti”,
nastavio je Hanan strpljivo, „razumeju diplomatiju pesnice. Ne kažem da treba
da uništimo Sovjetski Savez. Ali verujem – i to žestoko – da je vreme da im
kažemo, odlučno, da nećemo trpeti pritisak i da nećemo dozvoliti njihovim
nuklearnim podmornicama da čuče kraj naših obala i samo čekaju šifre da
lansiraju rakete!”
Predsednik je
zurio u šake. Čvor kravate je osećao kao omču na vešalima; znojio se ispod pazuha
i na potiljku. „A to znači šta?” upitao je.
„To znači da
treba da presretnemo proklete podmornice i to smesta. Da ih uništimo ako neće
da se vrate. Da pređemo na Defkon tri u svim bazama i lansirnim rampama za
projektile.” Hanan je brzo pogledao okupljene kako bi procenio ko je za stolom
na njegovoj strani. Samo je potpredsednik skrenuo pogled, ali Hanan je znao da
se radi o slabom čoveku, čije mišljenje nema nikakvu težinu. „Treba da
presretnemo svako sovjetsko nuklearno plovilo koje napusti Rigu, Murmansk ili
Vladivostok. Treba da ponovo preuzmemo kontrolu nad morima – a ako to znači
ograničeni nuklearni kontakt, neka bude tako.”
„Blokada”,
rekao je predsednik. „Zar im to neće ojačati želju da se bore?”
„Gospodine”,
general Sinkler je govorio s narodskim otezanjem čoveka iz Virdžinije. „Mislim
da će ubeđivanje ići ovako: Ivan mora da poveruje
da ćemo rizikovati naše guzice kako bismo ga oterali u pakao. I da budem
iskren, gospodine, mislim da ovde nema čoveka koji će sedeti mirno i pustiti
Ivana da izruči gomilu usranih projektila na nas a da mu mi pri tom ne
uzvratimo na pozdrav. Bez obzira na broj žrtava.” Nagnuo se napred, gledajući
oštro u predsednika. „Mogu da SAC i NORAD dignem na Defkon tri u roku od dva
minuta od trenutka kad budete rekli da je to u redu. Mogu da pošaljem eskadrilu
B-1 bombardera Ivanu na stražnja vrata u roku od sat vremena. Znate, čisto da
ga nežno bocnemo.”
„Ali...
pomisliće da ih napadamo!”
„Poenta je u
tome da saznaju da se ne plašimo.” Hanan je otresao cigaretu u pepeljaru. „Ako
je to ludo, u redu. Ali boga mu, Rusi poštuju ludost više no što poštuju strah!
Ako im dozvolimo da drže svoje nuklearne projektile nadomak naših obala a da ne
mrdnemo prstom, potpisali smo smrtnu kaznu za Sjedinjene Američke Države!”
Predsednik je
zatvorio oči. Pa ih je naglo otvorio. Video je gradove kako gore i ugljenisana
crna obličja koja su nekada bili ljudi. Sa naporom reče: „Ne želim... ne želim
da budem čovek koji je započeo Treći svetski rat. Možete li to da shvatite?”
„Već je
počeo,” progovorio je Sinkler. „Dođavola, ceo prokleti svet je u ratu, i svi
čekaju na Ivana ili na nas da zadamo nokaut. Možda čitava budućnost sveta
zavisi od toga ko će hteti da bude najluđi! Slažem se s Hansom – ako vrlo
uskoro ne povučemo potez, teška kiša će se srušiti na naš limeni krov[5].”
„Povućiće
se”, reče Naramore ravno. „Ranije su se povlačili. Ako krenemo u lov na te
podmornice i raznesemo ih tako da izlete iz vode, saznaće gde je crta koja se
ne sme prelaziti. Dakle: da li ćemo sedeti i čekati ili ćemo im pokazati
mišiće?”
„Gospodine”,
bocnu ga Hanan. I pogleda opet u sat, koji je pokazivao deset sati i 55 minuta.
„Mislim da je sada odluka na vama.”
Ali ja je ne
želim! skoro da je viknuo. Trebalo mu je vremena, trebalo mu je da ode u Kemp
Dejvid ili na jedno od onih dugačkih pecanja koja su mu tako prijala dok je bio
senator. Ali, vremena više nije bilo. Šake su mu bile u klinču. Njegovo lice je
bilo tako stvrdnuto da se bojao da će ono popucati i raspasti se na delove, kao
da je nekakva maska, a on neće želeti da pogleda šta se nalazi ispod. Kada je
digao pogled, ti moćni ljudi koji su ga gledali i dalje su bili tu, a njegovi
živci kao da su othujali sa vihorom.
Odluka.
Odluka mora biti doneta. Ovog trena.
„Da.” Ta reč
nikada do sada nije zvučala tako užasno. „U redu. Idemo u to” – zastao je,
duboko udahnuo – „idemo na Defkon tri. Admirale, dajte uzbunu svojim trupama. Generale
Sinkler, ne želim da ti B-1 bombarderi zađu na rusku teritoriju ni milimetar. Je l’ jasno?”
„Moje posade
bi mogle da hodaju po toj liniji i u snu.”
„Izdajte
šifre.”
Sinkler
prionu za tastaturu konzole pred sobom, pa uze telefon da izda glasovnu potvrdu
SAC-u i tvrđavi NORAD-a u planini Čejen. Admiral Naramore uze slušalicu na
telefonskoj liniji koja ga momentalno poveza sa komandom Pomorskih operacija u
Pentagonu. Za manje od jednog minuta doći će do pojačanih aktivnosti u
vazduhoplovnim i pomorskim bazama SAD. Šifre za Defkon tri prozujaće žicama, i
još jedna provera će biti obavljena na radarskoj opremi, senzorima, monitorima,
kompjuterima i na stotinama komada druge vojne gvožđurije visoke tehnologije,
kao i na desetinama krstarećih raketa i hiljadama nuklearnih bojevih glava
skrivenih u silosima širom Srednjeg zapada – od Montane do Kanzasa.
Predsednik se
osećao otupelo. Odluka je doneta. Šef Združenog generalštaba Bergholc zaključio
je zasedanje, pa je prešao prostoriju, uhvatio predsednika za rame i poručio mu
da je doneo dobru i čvrstu odluku. Kad su vojni savetnici i zvaničnici
napustili Sobu za krizne situacije i otišli do lifta u holu, predsednik je seo,
ostavši sam u prostoriji. Njegova lula je bila hladna i nije mu
se ponovo palila.
„Gospodine?”
On odskoči i
okrenu glavu ka izvoru glasa. Hanan je stojao kraj vrata. „Jeste li
dobro?”
„A-jesam.”
Predsednik se nasmejao usiljeno. Sećanja na slavne astronautske dane upravo mu
prozujaše pred očima. „Nisam. Isuse, ne znam. Mislim da jesam.”
„Doneo si
ispravnu odluku. Obojica to znamo. Sovjeti moraju da shvate da ih se ne
plašimo.”
„Ja jesam uplašen, Hans. Prokleto sam
uplašen!”
„I ja sam. I svi
ostali su uplašeni, ali ne smemo dozvoliti da nama upravlja strah.” Prišao je
stolu i prelistao neke od fascikli. Za par minuta, neki mladi čovek iz CIA biće
poslat da uništi sva dokumenta. „Mislim da bi bilo dobro da Džulijanu i Korija
pošalješ večeras u Podrum, i to odmah pošto se spakuju. U vezi sa štampom ćemo već
nešto srediti.”
Predsednik je
klimnuo glavom. Podrum je bio podzemno sklonište u Delaveru gde će
predsednikova supruga, njihov 17-godišnji sin, najviši članovi kabineta i osoblje
biti – nadali su se – zaštićeni od svega sem direktnog udara nuklearne bojeve
glave jačine jedne megatone. Pošto su vesti o pažljivo konstruisanom Podrumu
procurele u javnost pre nekoliko godina, slična podzemna skloništa počela su da
niču širom države; neka su bila ukopana u stare rudnike, druga u planine. Biznis
preživljavanja je cvetao kao nikada.
„Ima jedna
tema o kojoj bi trebalo da pričamo”, reče Hanan. Predsednik je mogao da vidi
njegovo lice, umorno i praznog pogleda, koje mu se reflektovalo u naočarama. „O
Kandžama.”
„Još nije
vreme za to.” Imao je osećaj da mu se vezuju creva. „Još ni izbliza nije
došlo.”
„Jeste. To
vreme je došlo. Mislim da ćete biti
bezbedniji u Vazdušnom komandnom centru. Jedna od prvih meta biće krov Bele
kuće. Poslaću Polu u Podrum, a vi, kao što znate, imate ovlašćenje da pošaljete
tamo koga hoćete još. Ali, ja bih voleo da vam se pridružim u Vazdušnom centru,
ako smem.”
„Možeš,
naravno. Želim da budeš kraj mene.”
„I”, nastavi
Hanan, „tamo će biti vazduhoplovni oficir sa aktentašnom koja će mu lisicama
biti vezana za članak. Znate li vaše šifre?”
„Znam ih.” Te
konkretne šifre bile su među prvim stvarima koje je naučio pošto je stupio na
predsedničku dužnost. Čelični stisak tenzije zgrabio ga je za potiljak. „Ali...
neću morati da ih upotrebim, zar ne, Hans?” upitao je, gotovo molećivo.
„Najverovatnije
nećete. Ali ako budete morali – ako
budete – hoću da se setite da će od tog trenutka Amerika koju volite biti
mrtva, i da nijedan okupator nije, niti će ikada, stupiti nogom na američko tle.”
Posegnuo je rukom i očinski stisnuo predsednikovo rame.
„Tačno?”
„Tačka bez
povratka”, reče predsednik. Pogled mu je bio staklast i nepristupačan.
„Šta?”
„Spremamo se
da pređemo tačku s koje nema povratka. Možda smo je već prešli. Možda je prekasno
da se vratimo. Bog nam pomogao, Hans; letimo u mrak i pojma nemamo kud idemo,
dođavola.”
„Saznaćemo
kad budemo stigli tamo. Uvek smo saznavali.”
„Hans?”
Predsednikov glas je bio mek kao u deteta. „Ako... ako bi ti bio bog... da li
bi uništio ovaj svet?”
Hanan za
trenutak nije reagovao. Onda reče: „Pretpostavljam... da bih čekao i gledao.
Mislim, ako bih bio bog.”
„Čekao bi i
gledao šta?”
„Da vidim ko
će pobediti. Dobri ili loši momci.”
„Ima li više
neke razlike?”
Hanan
zastade. Krenu da odgovori, ali ustanovi da ne može. „Uzeću lift”, rekao je i
izašao iz Sobe za krizne situacije.
„A-jesam
dobro,” reče predsednik samom sebi. „Sve je spremno.”
Nešto u njemu
se slomilo, i gotovo je zaplakao. Hteo je da ide kući, ali kuća je bila daleko,
daleko od njegove stolice.
„Gospodine?”
Hanan ga je pozvao.
Krećući se sporo i kruto kao neki starac, predsednik je ustao i izašao da se suoči sa budućnošću.
[1] U nuklearnoj strategiji, to je izraz za iznenadni,
preventivni napad nuklearnim oružjem, čiji je cilj da se neprijateljev atomski
arsenal oslabi do te mere da napadač može preživeti ograničenu nuklearnu
odmazdu a da neprijatelj pri tom ne može da nastavi ratovanje. Prvi udar bi se
izveo po lansirnim rampama i skladištima nuklearnog oružja. Prim. prev.
[2] Severnoamerička
protivvazdušna odbrana za SAD i Kanadu, sa centralom u bazi Piterson kod
Kolorado Springsa i alternativnim komandnim centrom u utrobi planine Čejen.
Ovaj drugi centar, u podzemnom nuklearnom bunkeru, ušao je u popularnu kulturu
nakon uspeha filma Ratne igre Džona
Bedema (1983) i postao gotovo sinonim za NORAD. Prim. prev.
[3] Strateška vazduhoplovna
komanda SAD, koja je postojala za vreme Hladnog rata. Iz nje se do 1992. godine
komandovalo strateškim bombarderima i interkontinentalnim balističkim
projektilima u silosima na zemlji. SAC je, između ostalog, bio nadležan za
leteće tankere sa gorivom i strateško izviđanje iz vazduha. Prim. prev.
[4] Pogrdni američki izraz
za Ruse iz doba Hladnog rata. Prim. prev.
[5] Parafraza naslova pesme Boba Dilana A Hard Rain’s-A-Gonna Fall. Prim. prev.
preveo: Jovan Ristić
Нема коментара:
Постави коментар